- Narode moj, dižem čašu za sreću našu, za pesmu, slavlje i dobro zdravlje, za godnu plodnu, rodnu, berićetnu, bogougodnu.
- Neka se razbistre naši umovi, neka se kume stari kumovi.
- Spasi nas Bože bede i rata, pomiri s bratom zavađenog brata.
- Nek pesmom ječe brda i dolovi, nek su nam stoke puni torovi, a kuće dečjeg smeha i sreće.
- Spasi nas Bože svake nesreće!
- Ženite se, udavajte, volite se, množite se, napunite škole, unuci, praunuci, đedovi vas mole…
Tako govori Budimka Tošić, iz Užica, kako kaže, univerzalnu zdravicu, čiji je ona autor. Jedina je žena među zdravičarima u Srbiji, i kao žena zdravičarka, privlači pažnju.
Zdravice kao deo tradicije do danas su se održale, zdravica je jedan od starih srpskih običaja, bez koga se ne može zamisliti bilo koje veselje, savdba, veridba, pounoletstvo, rođendan, rođenje i krštenje… posebno u ruralnim delovima Srbije.
Zdravičari su najčešće muškarci koji sa čuturom i čašicom u ruci nazdravljau domaćinu i gostima, požele im dobro zdravlje, sreću i napredak u svemu. Oni koji je dobro znaju, kažu, Budimka je porušila sve predrasude, jedina je zdravičarka među muškaricima, a slepa.
Na brojnim takmičenjima zdravičara širom Srbije je dobila prve nagrade. Više razloga da upoznamo Budimku.
– Moje zdravice i nisu tako klasične, svadbarske, slavske, ja prosto napravim neku mešavinu poezije i zdravice. Zdravica je deo naše istorije, bitno je da bude duhovita i ja sam odlično upotrebila naš erski humor, i svoj talenat da brzo uklopim stih u situaciju, i eto zdravice, a sve su potekle iz moje glave.
Dotaknem se u zdravici raznih tema: i čašice i rakijice, i situacije sadašnje, prošle, pecnem i političare. Ima tu ironije, humora, za svaku situaciju ponešto, moje zdravice su uglavnom malo duže, a ova koju ste napred zabeležili, zovem univerzalnom zdravicom, govorila sam je na festivalu rakije u zlatibortskom selu Šljiovovici, i bila sam vrlo zapažena,- kaže Budimka.
– Svi su tada bili iznenađeni mojim nastupom, govorila sam jednu zdravicu koja je himna rakiji i samom festivalu. Pitali su se ljudi, odakle mi smelost da se takmičim, posebno što sam sa dva procenta vida, slepo lice. Ali, ja drugačije razmišljam, volim da živim punim životom, svoj hendikep ne doživljavam tragično, znam i od goreg ima gore, što ne mogu sama, drugi mi pomognu, zna se živite ne kako hoćete, već kako morate.
I tako ja nastupim na tom takmičenju, publika i ostali takmičari, posle iznenađenja, bili su oduševljeni, posebno količinom moje životne energije. Sve im se dopalo, moja zdravica, moj nastup. I tako te godine jednoglasno dobijem prvu nagradu za svoju zdravicu. Zamislite, žena zdravičarka, među brojim muškarcima zdravičarima iz čitave Srbije.
Naravno, i meni je bilo drago, onda sam krenula i na druga takmičenja po Srbiji, živim za te nastupe na kojima govorim svoje zdravice. Srećna sam što mogu da doprinesem tim manifestacijama, posebno „Rakijadi“ u mojoj Šljivovici, – priča nam u dahu.
Budimka napominje da nije po svadbama govorila zdravice, tu su čauši glavni, niti po nekim privatnim veseljima želi da govori zdravice, napravila je izuzetak na svadbi svojim kćerkama, i na jednom osamnaestom rođendanu devojci koja živi u Americi, a u Srbiji je obeležila punoletstvo.
– Saznala je za mene preko interneta, i zamolila me da za nju, njene prijatelje, Srbe, ali i Ameikance govorim zdravicu na njenoj svečanosti. Bilo je lepo, gosti oduševljeni.
Budimkina čuturica ruskom ambasadoru
„Prebira“ Budimka po svojim nastupima u Srbiji i izdvaja festival „Šljivijada“ u Blacu. Tamo je bila pozvana od strane Saveza slepih Srbije da govori neku prigodnu zdravicu.
– Kao specijalni gost zdravicu sam govorila odmah posle nastupa ruskog amabasadora koji je kao počasni gost otvorio festival. Nosila sam čuturicu na kojoj je pisalo „Iz Srbije brale“. Kada sam završila zdravicu, gospodin Aleksandar Konuzin je želeo lično da me upozna. Pošto solidno govorim ruski, malo smo ćaskali, i ja sam mu poklonila tu čuturicu punu rakije. Posle sam čula, čuturica je sa njim otišla u Rusiju.
Išla sam ranije na brojne manifestacije, u Inđiji „Garavi sokak“ i „Noć boema“, govorila sam svoju poeziju, imam dve zbirke pesama, bila sam na pesničkim manifestacijama u Ćupriji, Ćićevcu, nije lako bilo ići na sve strane, uvek moram da imam pratioca.
Budimka nam objašnajva, zdravica ne bi bila prava ako ne sadrži satiru, ako nekoga ne opomene, ne pošalje poruku. I ako nije aktuelna. Želi da nam kaže baš jednu uvek aktuelnu, srpsku, i političku, kaže nastala je za vreme nekih ranijih izbora:
„Malo, malo pa izbori, odu jedni, dođu drugi, misliš, bolji, ono gori! Od kampanje, do kampanje, prosipaju svoje zanje, i nude nam blagostanje. Sabiraju, dele, množe, al nikako da se slože. Demokratija je brate, živiš život sve na rate. I ako si nešto steko, uzeće ti sutra neko, izmisliće oni novo u zakonu neko slovo, zbog kamate i dugova, ostaćeš i bez drugova. Možeš raditi šta hoćeš, možeš reći, pa poreći, izgubiti, a i steći, od zakona pobeći, a kad stigne kazna Božja, e tu ne možeš pobeći! Priznaćete nije lako političar danas biti, stranki mnogo, a ti gledaj kojoj ćeš se prikloniti…“
U kolevci mekih trava
Tako Budimka danas vidi srpsku stvarnost, priča kako je najpre počela pisati poeziju, ima dve zbirke, teme su različite, od pesme, do pesme.
– Imam dosta pesama za decu, kada sam pravila zbirke onda sam ih klasifikovala, tako se prva zbirka zove „U kolevci mekih trava“ pesme se odnose na taj zlatiborski kolorit, na moju Šljivovicu.
Druga zbirka je „Sunce na prozoru“. Poslednjih desetak godina, mnogo više pišem zdravice, koje, eto, brzo nastanu u mojoj glavi.
Pobedila sve predrasude
Naša sagovornica kaže, kada se pojavi na nekoj manifestaciji po Srbiji, obično je pitaju, kako uopšte funkcioniše, kako sve zapamti, kako govori svoje zdravice, a ne može da vidi i čita.
– Sećam se kao dete sam nosila naočare sa velikom dioptrijom, čak do minus deset, i u jednom momentu mi nisu pomagale ni naočari, ni sočiva, vid mi je naglo propao i baš u to vreme mediji su pisali o poznatoj očnoj klinici u Rusiji. Moji roditelji su me poslali tamo, i to mije bila slamka spasa. Uspeli su da mi sačuvaju minimum, odnosno dva posto vida.
Ja sam jedno vreme išla u redovnu školu, u gimaziju u Užicu, a posle sam upisala Ekonomski fakultet u Beogradu, ali nije bilo šanse za moje studiranje. Slepilo je bilo jače, od želje da završim studije. Vratila sam se u Užice i upisala Višu vaspitačku školu, te sam kasnije jedno vreme radila sa decom.
Nisam bila u stanju ni da čitam ni da pišem, i sve što sam imala, imala sam u glavi. Kćerka i zet su mi kupili diktafon, pa sam počela diktirati. U međuvremenu sam prisilila sebe da naučim Brajevo pismo i imam Brajevu mašinu, koju sam dobila od Saveza slepih Srbije. Međutim, to Brajevo pismo je samo način komunikacije među slepim licima.
Onda sam kupila laptop, prošla sam obuku, imam govorni sovfter, i sada pomoću glasovnih komandi sve pišem u računar, pa mi to posle neko štampa. Eto, postoji ta neka moja energija, i često se setim Ajnštajnove rečenice, da je „lakše razbiti atomsko jezgro, nego predrasude“. A ja volim da razbijam te predrasude, i o slepim ljudima i o ženama kao slabijem polu.
Zahvaljujući glasovnim komandama u računaru, ja danas čitam zvučne knjige, a tokom vanrednog stanja i epidemije, brojne knjige sam pročitala. Srećom, užička biblioteka ima nekoliko stotina knjiga za slepe, te su mi uvek na raspolaganju. Zvučne knjige dobijam i od prijatelja iz Podgorice i Sarajeva.
Eto tako funkcionišem. I pišem zdravice, a za kraj našeg susreta, evo moje zdravice o rakiji. Govorila sam je prošle godine na „Rakijadi“ u Šjivovici.
Budimkina zdravičarska himna rakiji
“Mani viski i šampaljac, rakija je pravi mamac, za domaće, i za strance. Kad se ore, kad se žanje, za sreću i blagostanje. Kad se krsna slavi, kad se nova kuća pravi, rakijom se triput zdravi. Kad se peva i tuguje, kada se rađa i umire, i kada se barjak vije i kada se za dušu pije, i uz cveće i uz sveće, rakija se na sto meće. More, kakava apoteka, kažu nem boljeg leka, i za gušu i za dušu. I kod kuće i na drumu, najbolja je za reumu. A pljoskica kad se stegne ispod skuta od kaputa, tu kraj srca junačkoga, uh ala ono jako bije, još od žene ko se skrije, pa na miru da popije, tad mu ravan niko nije. Šljivovice, šljiva ti rodila, tri puta se godišnje plodila…”
Budimka Tošić, je rođena u Šljivovici, gde je završila osnovnu školu. Kasnije je učila srednju u Užicu, a potom upisala Ekonomski fakultet.
Prve radove počela je da objavljuje 2004. godine u pesničkom Zborniku slepih autora „Pesme su naša krila”, a prva samostalna zbirka pesama „U kolevci mekih trava“ objavljena je 2006. godine. Nakon promocije zbirke pesama „Sunce na prozoru“ prihod od prodaje knjige donirala je Međuopštinskoj organizaciji slepih i slabovidih.
Budimkini radovi su zastupljeni u više zbornika.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada.
O aktivnostima i o radu lokalnih OSI organizacija pisali smo na UžiceMedia, izdvajamo tekstove o stvaralaštvu – Marija Karadarević, zatim Nikola Jovanović, a užički srednjoškolci kažu RAZLIČITOST JE BOGATSTVO, a o sveukupnim aktivnosma užičkih organizacija, intervju, sagovornik Čedomir Cicović.
Autorka: Novka Ilić
Tekst iz serijala „PESMA KAO LEK“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
